Franco Dominici, intervju
O beogradskom sajmu nameštaja, ambiciji i strastima.
Franco Dominici je direktor i osnivač italijanske fabrike nameštaja Segis, koja je jedan od svetskih lidera u projektovanju i proizvodnji inovativnog, visoko-kvalitetnog nameštaja od brizgane plastike. Segis je poznat po svojoj minimalističkoj estetici i hrabrosti da se lansiraju mladi dizajneri. Njihovi proizvodi predstavljaju ravnotežu između tehničkih, proizvodnih i kreativnih sposobnosti i originalnosti i senzibiliteta dizajnera. “Direktan i ljudski lični pristup dozvoljava Segisu da raste zajedno i paralelno sa svojim klijentima.” Sa vlasnikom Segisa Francom Dominicijem razgovarali smo na Beogradskom sajmu nameštaja, posle Design Talks.
Kako vam se čini Sajam nameštaja u Beogradu?
Mislim da je napravljen sjajan, odvažan, hrabar i vrlo diplomatski posao, zahvaljujući tome je izložba stala na noge ponovo. Za ovu manifestaciju je ključno prisustvo velikih kompanija koje će prikazati nove proizvode. Po mom mišljenju, tu su svi važni ljudi. Želim da čestitam celom timu– svi su puni entuzijazma, preduzimljivi, neverovatno ljubazni, čak se i čistačica uključila pitanjem da li može nekako da pomogne što je prava retkost ovih dana. Mislim da ovako treba da nastavi i za tri, četiri godine, verujem da ovaj sajam može da bude u top 10.
U Design Talks ste govorili o strasti, o ljubavi prema dizajnu; dizajn nisu samo predmeti, dizajn je način razmišljanja, poseban pogled na svet…
Pričao sam sa mladom damom koja je tek diplomirala dizajn, čiji je otac arhitekta koji jako voli old tajmere. Svi ti stari automobili, nastali pre pet, šest decenija izgledaju savršeno. Razgovarali smo kako u susretu sa njima ima nečega kao u susretu sa lepom ženom – žena lepe građe, sa prekrasnim osmehom budi želju da je nekako poseduješ. Ženu ne možeš da kupiš, ali auto možeš. Ponekad sam protiv dizajna, u Italiji imamo izreku Inutile e costoso što znači neupotrebljivo, a skupo. Ono što volim u dizajnu je stvaralački proces. Kao što su za vođenje ljubavi potrebe dve osobe, tako je i kada se stvara bilo šta drugo – u dizajnu moramo da imamo jednu stranu koja će da osmisli nešto I drugu koja će tu ideju da realizuje.
Govorili ste o kuvanju, uzgoju povrća i dizajnu, i u svemu tome vi uvek izdvajate jednu najvažniju, ključnu stvar…
Kada sam bio još jako mlad, roditelji su me učili kako da budem samostalan. Isto tako, u ranom detinjstvu su na mene veliki uticaj imali baba i deda, čak mnogo veći nego roditelji. Deda je bio moj prvi učitelj, a zatim majka jer u Italiji je žena glava kuće, ona me je učila da budem ‘’lopov’’, da moram da naučim da kradem pogledom. Zapravo, da obraćam pažnju na detalje i da sve što me intrigira sačuvam u svesti kako bih u nekom trenutku mogao nekako da to iskoristim u budućnosti. Tako da, kada sam otišao od kuće u Francusku gde sam naučio jezik, jedini poslovi koje sam mogao da dobijem jesu bili da radim na njivi ili perem sudove u restoranu. Iako sam znao da radim seoske poslove, odabrao sam drugu opciju što se isplatilo ne samo meni, već i restoranu. Voleo sam svoj posao, od procesa kuvanja do usluge, a mušterije su volele mene zbog toga što sam pamtio svaki detalj – šta vole, šta ne vole, šta su prošli put naručili, sa kim su bili i da li su možda tajno bili. Zbog toga sam dobijao velike napojnice, što mi je bilo neophodno jer sam imao velike ambicije. U životu je važno imati ambiciju i strast. Uvek kažem mladićima sa kojima imam priliku da razgovaram da moraju da imaju strasti u svojoj ljubavi prema ženi jer ukoliko nema strasti, ona će to osetiti i toj ljubavi je kraj.